Superhammer - Superhammer Scaricare

by Rolf Fischbacher

5 Songs mit einer Spieldauer von 27:47 Min.
Bis jetzt habe ich nicht gewusst, dass es in Serbien auch eine Wüste gibt, denn SUPERHAMMER spielen absolut endlos groovenden Wüsten-Stoner-Rock der geilen Sorte.

Instrumental ist das wirklich in der höchsten Liga anzusiedeln, aber da können leider die verschiedenen Sänger nicht ganz mithalten. Einzig als Ausnahme, singt im vierten Song ein gewisser Boris Supan, der es wirklich drauf hat ! So geil klang Glen Danzig schon lange nicht mehr!

Grösster Kritikpunkt ist sicher, dass dieser Silberling bereits nach 5 Songs zu Ende ist und man eigentlich noch Lust auf Mehr hätte!

Für Stonerrock-Fans ist aber ein Reinhören Pflicht!

8/10

Bei diesem Silberling handelt es sich eher um eine EP, denn sie hat nur fünf Songs, von denen zwei als Bonus Tracks aufgeführt sind und wo drei der Stücke noch mit Gastmusikern veredelt sind.

Also wird das wohl eher als Appetithappen gemeint sein und nicht als ein vollwertiges Album. Bei einem Bandnamen wie Superhammer kann man natürlich davon ausgehen, dass die ganze Sache verdammt heavy ausfällt und so haut der Einstieg "Boogieman" auch gleich mächtig auf den Putz. Es ist leicht zu erkennen, daß sich die Band im Bereich Doom und Stoner Rock wohlfühlt und die in diesem Fall obligatorischen Riffs a la Black Sabbath dürfen natürlich auch nicht fehlen. Besonders deutlich wird das beim vierten Stück "Diamond Gates", wo der Gastsänger Boris Supan mit seinem markigen Organ eine gute Figur macht.
Am besten gefällt mir rein vom Rhythmus und der Stimmung her das fünfte und letzte Stück "May The Gods Pity The Men" (was sie natürlich nicht tun ...) und auch der hier ans Mikro gestellte Sänger Miloš Krsmanović liefert einen beachtlichen Job ab. Wer zähe Lava und düstere Riffs liebt, kann hier bedenkenlos zugreifen.

Das nächste Mal bitte länger ...

8 von 10 Punkten
Jürgen Lugerth

Bend iz Indjije Superhammer je odlučio da reizdanjem svog EP-ja nagradi svoje verne fanove. Od ovog izdanja su napravili svojevrsno kolekcionarsko izdanje. Naime, radi se o potpunom ponovnom snimanju tri pesme sa njihovog EP-ja – „Boogieman“, „Emptiness Inside of Me“ i moja omiljena pesma ovog benda „The World of Today“, koje je vokalno pokrio ovom prilikom niko drugi nego srpski Tagtren – Luka Tower Matković, koji je inače i izproducirao, izmiksovao i izmasterovao ovo izdanje u svom Citadela Studiju. E Luka, Luka, šta uradi od ovih pesama? Udahnuo si im život koji su one nekako do sada krile ispod površine, ali je on sada prosto izbio na površinu i dao ovim pesmama neki polet, krila koja kao da su bila tu ali nisu upotrebljavana. Prepoznatljivi rifovi mastera Milana Brkića su na ovom izdanju dobili neki dodatni otrov, neku dodatnu snagu u udarcima koji su i ovako ostavljali duboke masnice. Solaže su ubedljivije, mnogo emotivnije odsvirane tako da se očigledno vidi dodatni rad na starim pesmama, što je svakako za pohvalu, jer nam to daje sliku o Superhammeru kao bendu koji ne stavlja tačku ni na jednu svoju pesmu, nego konstantno traži načine kako bi iste pesme mogle biti još bolje odsvirane, što je za pohvalu. Stevan Vivod maestralno na bubnjevima prati Igora Jimmyja Stanića na basu i štiti pozadinu jednoj gitari.
Kao bonus pesme na ovom izdanju se javljaju pesma sa bendovog prvenca „Diamond Gates“ sa njihovim prethodnim pevačem Borisom Supanom za mikrofonom. Nakon Supanovog odlaska iz benda, njegovo mesto je zauzeo Miloš Krsmanović iz benda Thundersteel, novi vokalista benda Superhammer. Ova promena je, bar mojim ušima, donela malu promenu u zvuku benda. naime, bend je sada više pomerio svoj muzički izraz u pravcu klasičnog heavy metala, ali je i dalje tu prisutan onaj stoner temelj koji jednostavno ne može da se izbriše i učini neprimetnim. Prema tome, ovu pesmu bismo mogli da opišemo kao modernu stoner klasičnu heavy metal stvar, punu svežine i nečeg novog. Da li će bend nastaviti da se kreće u ovom pravcu videćemo, ako Krsman ostane u bendu i ukoliko uspe da nametne svoj stil. Lično mislim da bi ga trebalo pustiti da se razvije u pevača Superhammera kako on sebe vidi.
Odično izdanje, bolje, modernije, otrovnije, od prvog EP-ja. U očekivanju novog albuma benda, čisto onako da nas mine želja za stonerom ala Indjija. Bravo momci.

priredio: Igor Vlad Cepesh Živić

Stoner rock/metal scena je poslednjih godina dobila na popularnosti u našoj zemlji. Mnogobrojni ljubitelji rock/metal zvuka sa juga Amerike su odlučili da uzmu gitare u svoje ruke i započnu žestoko distorzirani bluz nalik na neke elemente zvuka i bolje dane Downa, Corrosion of Conformitya, Crowbara ili Eyehategoda.
Ovom prilikom možemo predstaviti upravo jedan od sastava koji nalikuje takvom zvuku – Superhammer iz Inđije koji je objavio „Superhammer“ EP. Na ukupno pet pesama koji se mogu pronaći na EPu, bend je prikazao srž svog zvuka, uz nekoliko gostovanja različitih pevača iz poznatih metal bendova sa srpskog područja.
EP započinje pesmom „Boogieman“ koja od starta kreće punom parom sa bluesy rifovima. Pesma odiše dobrim rok duhom, vokalne deonice Luke “Towera” Matkovića (Space Eater) su možda nešto „čistije“ i melodičnije u odnosu na ono što se očekuje u ovakvom stilu rock/metal zvuka ali to ne znači da je to loše (navika od slušanja Anselma, Kirka Windsteina i sl.). Neke od vokalnih deonica će podsećati po zvuku na Metallicinu obradu Diamond Heada “It’s Electric”, kao i gitarske deonice, pogotovo u narednoj numeri “Emptiness Inside of Me” (najreprezentativniji trenutak je kada gitare sviraju dvoglas u paralelnim tercama). Takođe, završni deo “Boogiemana” podseća na završni deo “Bury Me in Smoke” od Downa i deluje odlično za završno headbangovanje i skakanje bez dodatnih vokala.
Pesma “The World Today” sadrži pored već navedenih karakteristika zanimljiv deo u kom se akordi kreći po intervalu terce naviše i odaju jedan blago depresivnu, gotovo nalik na black metal/Dimmu Borgir atmosferu. Pored teških rifova, odlično je upotrebljen zvuk zvona na samom kraju pesme.
Pored ove tri pesme, na EPu se nalazi i numera “Diamond Gates” sa prethodnim pevačem Borisom Supanom koja lepo kontrastira sa drugačijom bojom glasa (u nekim trenucima podseća čak i na Russella Allena). Poslednja “May the Gods Pity the Men” predstavlja novog pevača Miloša Krsmanovića koji još jedanput unosi drugačiji vokalni “ton” u instrumentalnu silku Superhammera. Nešto više naklonjeniji blagom power senzibilitetu, Miloš unosi i određeni psihodelični element sa višeglasjima (teško je reći da je nalik, ali nešto što možda asocira na Alice In Chains/Machine Head višeglasja).
Svirka je prilično jasna, kompoziciono i aranžmanski. Zvuk je prilično “čist”, možda bi u nekom trenutku bilo bolje da su deonice basa još izraženije za ovakvu atmosferu. Svakako da materijal deluje kao da može da donese odličnu atmosferu i haos u publici uživo sa ovakvim teskobnim rifovima. Mala zamerka bi se mogla uputiti na opštu inventivnost u zvuku, stil generalno asocira na sve prepoznatljive elemente stoner rock/metala, teskobne bluesy rifove, tradicionalne rock gitarske solo deonice, vokalne deonice, premda svakako sadrže osvežavajuće uticaje iz thrash/power metala, takođe većinu vremena upućuju na osobenosti bendova koji su bili inspirisani Black Sabbath estetikom devedesetih godina prošlog veka.
Bez obzira na ovo, utisak je da je Superhammer, uz beogradski Loud, jedan od značajnih predstavnika ovakvog zvuka na teritoriji Srbije. Pesme zvuče kao da “žive” za izvođenje uživo i da će publika moći da uživa u headbangovanju i brojnim šutkama.

priredio: Gordan Lazinica

Reizdanja bendova su često pucanj u prazno, gde bend pakuje iste stvari, malo drugačije izmiksane, po koji live snimak, praveći od toga retko izdanje, a težeći da dobije još koju novčanicu od pravih ljubitelja. Ali kada bend biva neprepoznatljiv i kada tek krči svoj put do scene, reizdanje nije logičan, ali je vrlo zanimljiv korak.

Bend Superhammer izdao je istoimeni EP 2013. godine, sa tri numere, koje su dve godine kasnije ponovo snimljene, uz dve dodatne numere. U godini između, izdali su prvi album – Snakenest, pa on čini neku prelomnu tačku, na konto koje možemo posmatrati EP pre i posle izlaska albuma.

EP otvara skoro jazz ritam na perkusijama, a zatim uleće žestok rif, koji odiše nekim teksaškim duhom i mirisom baruta. Iako su sa ovim izdanjem isporučili dosta stoner/sludge „masnoće“, na pojedinim mestima se ipak osete tanke gitare, ali zato bass, i posebno doboš vraćaju stvari u ravnotežu. Mislim da bi izdanje izazvalo još veću zavisnost da ima više cowbell-a u perkusijama, tako da se nameće predlog iz poznatog skeča – needs more cowbell. Kad smo već kod bass gitare, ovde se može čuti kako ona treba da zvuči u ovakvoj muzici. Gromoglasno, oštro, odzvanjajuće, oseti se da je osećaj ukombinovan sa velikom snagom, i to daje taj karakterističan udarajući zvuk. Distorzije su pomalo rasute, možda preoštre, možemo čak reći da su dosta tradicionalne, fali im malo zamagljenja i tupoće. Jave su tu povremeni heavy momenti, scream vokali, i sve to predstavlja lepe ukrase koji razbijaju klasičan stoner šablon.

Verovatno najudarnija numera je The World Of Today, koja nosi sve već navedene prednosti. Bass izuzetno dolazi do izražaja, gitare su dosta zategnutije i blago zamućene, a kompozicija je prožeta povremenim clean delovima, koji se sjajno uklapaju u napetu celinu.

Ovaj EP je sasvim umerenog tempa i ne bih mogao reći da li bi bio isto prijemčiv da je brži ili sporiji, jer je ovom brzinom pogođen sam centar. Gitare su čiste i ogoljene, a mislim da bi sve zvučalo dosta zanimljivije da se provuče koji wah ili phaser, jer bi time rifovi dobili jednu novu dimenziju. Solaže su malo tanak deo, jer ne nose ništa karakteristično, pa se posle slušanja zaboravi da li ih je uopšte i bilo. Harmonije i povremene terce opet peglaju nedostatke, tako da se na kraju sve ipak nalazi u solidnoj ravnoteži.

Da sam gledao samo vizuelni aspekt ovog izdanja, verovatno bih preskočio preslušavanje, jer me iskreno nije kupio, ali zato unutrašnjost svakako baca u zapećak navedeno i potpuno me razuverava prvobitne misli. Ovo je stoner na steroidima, što bi se moderno reklo – straight to the face, nema tegljenja i razvlačenja, sve je oštro i jasno, a željeno je postignuto.

Napisao: Tihomir Skara